Prsten

Kad me pitaju kakav je Prsten moj, i odakle je, odgovaram: Srebrni prsten, zar ne vidite. A kamen, kap Tamne krvi koju zovu karneol, Nosio je, u davno doba, na polasku U križarski rat, vitez neki (tko zna išta O njemu?). Kasnije, mnogo kasnije, Nuernberški zlatar kamen je okovao U srebro. I prsten, u malom nizu stoljeća, Prelazaše s ruke na ruku. (Te su ruke prah I pepeo, mogla bi za njih reći živa usta.) Pa je došao, jednoga dana, i na moju ruku; Ona je o njemu (godine, godine!) napisala stih: »Na ruci mojoj žalosnoj crveni prsten Javorov.« A nitko nije pomišljao da je doista Na ruci mojoj žalosnoj Crveni prsten Javorov. Nego me ispitivahu: Koliko bi on stajao, I odmah dodavali: Hiljade, teške hiljade. Ne bi slušali moj zbunjeni odgovor, Da nisam o tome mislio, i da ne znam, Hoće li on sa mnom leći U zemlju ili će biti na nepoznatoj ruci Kad moja bude pepeo i prah. Ona neće znati Da se i meni činilo, kao i onima Preda mnom, da se ruka moja neće nikada Rastati od prstena, od prstena od srebra, S kamenom tamnim kao krv, a zovu ga karneol Oni koji poznaju drago kamenje. Gotova je pjesma O prstenu. O mojem ili tvojem prstenu?